- Pokušajte – rekla je gospođa Vera. – Pokušajte da zamislite.
Pokušala sam, ali nije mi uspelo. Zamisliti nju u venčanici bilo je teže nego zamisliti deda Bodu sa osmog sprata na klizaljkama. Pa ipak, deda Boda je još uvek išao na klizanje, iako je uveliko prevalio sedamdesetu i opasnost od osteoporoze mu je visila nad glavom, a tetka Vera je, očigledno, nekada bila svež cvetak u ružičastoj venčanici koja je, kao pena od šampanjca, tekla niz njene (moram li i to da izgovorim) vitke butine. Da, da, vitke butine. I tu se priča nije završavala, zato što je tetka Vera, koju unuci nisu posećivali godinama, imala potrebu da najzad nekom ispriča iskustvo svoje prve bračne noći. Moja nesreća je bila što mi je u zlo doba palo na pamet da pozajmim šećer. Oduvek sam želela da iskoristim jednu od privilegija stanovanja u višespratnici: na filmu je delovalo nekako toplo i prisno to komšijsko druženje, na primer, pozajmiti jaja ili šolju šećera. Kad sam bila klinka, moja mama je često sa prijateljicama iz komšiluka razmenjivala recepte, pila kafu, pozajmljivala namirnice. Nije se moglo dogoditi da jedna od njih napravi kolače a da ne pošalje neko od svoje dece da odnese po tanjir ostalima u komšiluku. Kasnije smo se preselili u veliku kuću i našli se okruženi starijim, mnogo manje društvenim ljudima, ali meni su male komšijske usluge ostale u sećanju kao nekakav dalek, skoro zaboravljen ukus koji me vezuje za bezbrižnost detinjstva. Tako sam danas, ponovo uhvaćena u zamku usamljenosti, poželela da pozajmim šećer od neke ljubazne duše i pritom sa nekim razmenim reč-dve, što bi bio najduži razgovor u kome sam učestvovala u poslednjih nedelju dana, ne računajući posao.
Na žalost, ne poznajem mnogo ljudi u zgradi. Moja urođena sklonost ka samoći i ćutanju nije mi išla na ruku prilikom slučajnih susreta u hodniku, tako da većinu lica u prolazu nisam dobro ni pogledala. Uz promrmljano „dobar dan“ proletala sam pored sustanara i trudila se da me niko ne zaustavi i ne zadrži, i tako svih ovih godina. Tek u poslednje vreme, kad je samoća počela da biva toliko ukorenjena u moj život da sam se uplašila da će uskoro biti prekasno da je se rešim, jer ću zaboraviti da razgovaram sa ljudima, pokušala sam da se približim nekima od stanara moje zgrade. Nikako mladim ljudima, ne: oni imaju supruge, decu, prijatelje, oni nemaju vremena za samotnjaka opsednutog knjigama i muzikom. Starci su mi bili sličniji – tačnije, ja sam, sa svojih trideset i nešto, bila sličnija njima.
- Boža je rekao da nikada nije video lepšu devojku od mene – kaže tetka Vera. – Nije mogao da veruje da sam devica. Naravno, nisam ni bila, ali ko je terao mak na konac kad je ovakva lepotica u pitanju. Vidiš, on je bio nevin, a to je nekada dovoljno. Nekad muškarci nisu bili takve cepidlake kao danas.
Ne mogu da verujem šta mi priča ova žena. – Tetka Vera, danas muškarci više ne...
- Da skratim priču, odveo me je u taj divan hotel u Francuskoj. Trebalo je da tamo provedemo dve nedelje pa da onda krenemo ka Španiji. Hotel je bio divan! Na obali mora, sobarice su nosile one uštirkane kapice i posipale krevet laticama ruže. Jesi li bila nekad u Francuskoj, dušo?
- Bila sam, pre dve...
- Elem, već prvo veče sam znala da će on biti savršen muž. Bio je pomalo nespretan, što je normalno, znaš već, to mu je bio prvi hopa cupa... ali ne bih se mogla požaliti, uglavnom je sve odradio dobro, i pokrio me posle, i doneo mi šampanjac u krevet. Pravi gentleman. Nećeš verovati šta mi je rekao. Rekao je da sam najsočnije parče pice koje je ikad mogao da sanja, i da je presrećan što je ovo realnost!
- Pa to je, ovaj, baš divno...
- Sutra ujutro je otišao da igra tenis, a ja sam odlučila da se sunčam pored bazena. Imala sam prekrasnu tamnu kožu, sad se to ne vidi, dobila sam pege, ali nisam ih imala sve do pedeset i neke, i kosa mi je bila crna kao vranino krilo. Skinula sam se u bikini, isti kakav je imala BB, i mogu ti reći da sam izgledala bolje od nje i od one Djine Lolobridjide zajedno, a to su rekli i svi koji su prišli da mi donesu piće. A da znaš da su mi pića stizala kao kapi kiše, nenaručena, sve sa šeširićima...
- Suncobrančićima?
- Sa svim tim kurčićima koja trpaju konobari u čaše, dušo, pa moraš da se razmašeš dok ne dođeš do glavne stvari. Jesi li znala da je funkcija svih tih gluposti zapravo ista kao i onih čipkica na ženskom vešu? Čovek više ceni stvari za koje prvo mora da se pomuči da ih otpakuje, ne ove na izvol’te, i to ti je isto tako i sa ženskim gaćama. Nosiš li tange, dušo?
-Ne, ja...
-I nemoj, nikako nemoj, veruj tetka Veri. Gaće su tu da pokriju guzu i raspale maštu. Moje su uvek bile duboke, i šta mi je falilo? Bila sam seks bomba, kad ti kažem. Uglavnom, tog dana pored bazena muškarci su navalili kao muve na šećer. Svaki čas je neki od njih prilazio da porazgovara, a konobar je samo dolazio sa koktelima, i do deset sati, mogu ti reći, prilično me je uhvatilo, iako nisam popila ni svaki treći.
-Ludilo – kažem ja, ali nema ko da me čuje.
-Jedan od njih je bio naročito zgodan. Jao kako je bio zgodan, ne bih sad mogla da ga uporedim ni sa jednim glumcem, svi su bledunjavi u poređenju s njim, ali recimo, Gregori Pek. Jel ti se sviđao Gregori Pek? E, tako je izgledao. Preplanuo, zgodan, samouveren, a nešto pošteno je imao u očima, nekako mu veruješ šta god da kaže. Prišao je da se upozna sa mnom i za pet minuta smo već bili kao stari prijatelji. Nikad se ni pored koga nisam tako osećala. Bio je Italijan, i pričali smo na francuskom. Rekao mi je da me je posmatrao još od kako sam došla sa mužem prethodnog dana. Tačno je znao šta sam imala na sebi, i kako sam se okretala, i šta sam rekla recepcioneru kad smo uzimali ključ od sobe. Znao je i moj broj sobe, potplatio je recepcionera da mu kaže. Meni je to bilo tako uzbudljivo i romantično... Shvataš, moj Boža je isto lepo izgledao, bio je visok i lepo vaspitan, ali nekako običan, a ovaj Italijan je bio kao filmska zvezda, uzbudljiv, tajanstven. Ježila sam se od uzbuđenja pored njega. Sve što je govorio me je strašno uznemiravalo, i shvatila sam da želim da ga ljubim kao što nikad nisam Božu želela. I te njegove oči... ima takvih muškaraca, koji te tako gledaju da ne možeš da im odoliš, čini ti se da ne možeš nikud da se sakriješ od tog pogleda, da je to pogled koji topi odeću i topi sve maske... i kad mi je rekao da želi da me vidi kasnije, ja sam samo promucala nešto u smislu „gospodine, ja sam udata žena“, a on je rekao „znam, i neizmerno žalim zbog toga...“
- Tetka Vera- kažem ja – stvarno bih morala da krenem.
-Žuriš negde, dušo?
-Da, ja...
-Moj unuk isto stalno žuri. Dođe na minut dva, i odmah ode, valjda sam mu dosadna. Stare žene su dosadne. Mi živimo u prošlosti, a vi mladi u sadašnjosti, i tako i treba da bude...
Na ove reči me, naravno, hvata osećanje krivice, i hitro se vraćam u fotelju naspram tetka Verine stolice za ljuljanje koja, obložena hrpom jastučića, cvili napred-nazad po parketu, verovatno na najveću muku stanara stana ispod njenog.
- Uveče je Boža otišao rano na spavanje – njen glas postaje šapat, kao da se radi o tajni od državnog značaja. – Uhvatila ga sunčanica na teniskom terenu. Uvek je bio osetljiv na sunce, ne kao ja, sa mojom tamnom kožom. Bilo mi je dosadno pa sam sišla da prošetam baštom. Imali su divan vrt oko hotela, pun ruža i nekih mirisnih puzavica, bugenvilije, mislim. Kasnije sam videla u Tunisu takve iste, ali ne tako lepih boja. Sve je mirisalo kao u raju, i pomislila sam kako bi bilo lepo da se nikad ne vratim kući. Odjednom vidim mušku figuru iza drveta i ciknem, onako tiho, ne preterano napadno, a on se nasmeje i ja ga prepoznam: moj Italijan. Jao, kako sam se zbunila! Nisam znala gde da gledam, činilo mi se da je odmah shvatio da sam celo popodne fantazirala kako se ljubim s njim, i to dok sam sedela pored bolesnog muža. Bilo mi je teško da ga pogledam u oči, a znala sam da on mene gleda onako, kao da me pogledom miluje. Boža me jeste gledao nežno, ali nekako drugačije. Ne mogu da ti opišem koliko je snage bilo u tom pogledu. Kao da je pokušao da u mene kroz svoje oči ulije svu svoju energiju i ostane ispražnjen i slobodan!
Protiv svoje volje, uvučena sam u priču. – Pa, šta je bilo?
- Ništa, razgovarali smo cele noći... šta je on sve meni rekao, poželela bih svakoj ženi da bar jednom u životu čuje... komplimenti koji se ne mogu prepričati. Ne mogu da se setim tačnih reči, a i moj francuski je već odavno zarđao, nisam ga koristila decenijama, ali dušo, danima sam tada prevrtala po glavi njegove reči, i što sam više o njima razmišljala, sve mi je više moj Boža delovao bezbojno i nezanimljivo. Pomislila sam da ja njega možda i ne volim, kad je jedan stranac uspeo tako da me zainteresuje. Istina, grlila sam Božu i razmišljala o Italijanu. Ali nisam ga prevarila, iako je bilo prilika. Nekoliko puta smo se još našli u vrtu. Boži nikad nije bilo čudno što šetam kad on zaspi, stalno me je zvao „moja Cigančica“ i govorio da je mene nemoguće dugo držati na jednom mestu. I bio je stvarno nežan prema meni, tako da nisam mogla da dozvolim sebi da ga prevarim, koliko god da sam to želela. Poslednje veče nisam ni otišla u vrt. Tog popodneva Italijan me je na plaži gledao tako da sam mislila da će mi se kupaći kostim zapaliti. Nisam se usudila da ga uveče vidim. Plašila sam se da bih mogla da popustim, da mu kažem da me vodi kuda hoće, da zaboravim i na Božu i na svoje roditelje i stan koji smo iznajmili da u njemu živimo i decu koju smo hteli da imamo... sve je delovalo daleko u poređenju sa tim vatrenim pogledom Italijana, ali ja sam znala da je to stvarni život, a da je ovo sa Italijanom samo strast, koja dođe i prođe. Pa čak da je bilo i više od toga, opet ne bih mogla da povredim Božu, i tako, nisam sišla u vrt i trudila sam se da ne gledam oko sebe sutra ujutro kad smo kretali u Španiju, iako sam osećala negde na potiljku njegov pogled kako me proganja.
Tetka Vera je ućutala. Sa šoljom šećera u ruci, zalepljena za njenu čipkastu fotelju, slušala sam kako kuca zidni sat. Htedoh da je upitam da li je požalila ikada zbog svoje odluke, ali činilo mi se nepristojnim da postavim takvo pitanje. Na moje iznenađenje, nakon kraće pauze, tetka Vera dodade:
- Naravno, to nije bio poslednji put da sam ga videla. Skoro deset godina kasnije, doselio se u Beograd. Tada smo se opet sreli.
Ovog puta nisam mogla da oćutim. – I, šta je bilo dalje?
- Dušo – reče tetka Vera – neke stvari nije pristojno pričati čak ni drugaricama.
Iznervirana, izađoh iz njenog stana, odlučna da više nikad ne pozajmim ni šećer ni bilo šta drugo.
Lift opet nije radio, pa sam morala da se sa desetog spustim na četvrti sprat i, kao za inat, na šestom skoro naleteh na Igora koji je izlazio iz svog stana. Dovraga! Do one ponižavajuće noći u kojoj smo se upoznali, kad sam napravila kompletnu budalu od sebe, mogla sam se zakleti da ga nikad nisam videla, a sad skoro da nisam mogla da pomolim nos iz stana a da ne naletim na njega kako ulazi ili izlazi iz zgrade. Promrmljala sam „dobrdan“ i protrčala pored njega oborene glave, zasuvši mu cipele sa malo šećera. Podigla sam pogled tek kad sam ušla u svoj stan i bezbedno zaključala vrata za sobom. Pogled mi je pao na ogledalo i na vlastito zajapureno lice.
